Када су прваци англосаксонског свијета 1978. године (Роналд Реган и Маргарет Тачер) објавили почетак имплементирања неолибералне теорије у међународним односима која се заснивала на слободној трговини, људским правима и помјерањем националне државе као кључног чиниоца међународних односа на његове маргине, истовременo театрално доводећи разноразне регионалне и глобалне организације на мјесто државе, којoј при томе преузимају дјелимично или комплетно суверенитет. Многи тадашњи, а и садашњи теоритичари међународних односа су били става да је неолберална теорија међународних односа омогућила излазак из кризе у коју је био запао Англосаксонски свијет.
Као што нам је свима већ познато најзначајни продукт је глобализација, која је живот у „глобалном селу“, како су љубитељи глобализације истицали, односно скоро па тренутно доступне информације. Међутим, економска криза из 2008. године, која је захватила комплетно „глобално село“ вратила је националну државу поново у фокус дешавања, јер је управо та национална држава интервенисала и „погурала“ велике мултинационалне компаније да не постану неликвидне и да не доживе економски слом. Управо тих година Џозеф Штиглиц, који је добио Нобелову награду 2001. године, за „анализу тржишта са несиметричним информацијама“, изјављивао је да је „глобално село“ напустило неолибералну еуфорију, гдје је било сигурно да је тржиште то које увјек регулише све. Међутим, сада живимо у свијету када треба ставити властима на знање да тржиште не регулише увјек, односно, по њему „неолиберализам је умро у развијеним земљама и земљама у развоју”.
За читав текст, кликните овдје.
Views: 45