Национално и религијско припадање на Балкану одувек је чинило јединствени историјски колоплет, уз периодично придавање већег значаја час једном, час другом ентитету. Немерљив допринос религије националном освешћењу балканских народа замењен је, поготово под утицајем индустријске и постиндустријске цивилизације, постепеним преузимањем од стране нације добраног дела друштвених функција религије.
Са друге стране, заобиђене и незадовољене, пре свега, духовне и моралне потребе модерног човека, за које се “национални кишобран” својим обимом показао недовољним, враћале су религију ако не на пиједестал друштвеног, а оно барем у круг важнијих индивидуалних интересовања. Посебан “балкански специјалитет” представљала је готово стопљеност тих двају припадности до те мере да када се говори о једној нацији, мисли се истовремено на њену религију или конфесију, а спомињање једне религије/конфесије аутоматски се доводи у везу са конкретном нацијом. Утемељење националног идентитета на религијској припадности унутар хришћанства могуће је, првенствено, у православном кругу. Код католика нема националних цркава, а код протестаната је отворена могућност постојања више конфесионалних заједница (цркава или деноминација) унутар поједине нације.
За читав текст, кликните овдје.
Views: 3