У етнички, конфесионално и религијски хетерогеним друштвима посебно је значајно питање толеранције. Толеранција је темељна претпоставка цивилног друштва. Она никако не значи бити само трпељив према другом и другачијем (раси, етносу, религији, конфесији…). Погрешно је толеранцију поимати као трпљење нечега, јер трпи се оно што се мора. Самосавлађивање и брига за другог у њеној је основи. Толеранција се и испољава у нашем односу спрам онога што нам није блиско, у спремности да се у сучељавању различитих аргумената изнађе компромисно решење, али и испоштује договорено. Наравно, постоје и границе толеранције, када се нетолеранција исказује према ономе што омета спровођење толеранције – национализам, фашизам, расизам итд. Толерантно одношење према “другом” и “другачијем” подразумева и дијалог са “онима покрај нас”.
На самом почетку новог миленијума најзначајније вредности постају плуралност, која поштује интегритет разних традиција, и дијалошки приступ према другим народима, религијама и конфесијама. Дијалог је пут ка хармонији, процес унутар кога се непрестано смењују улоге “учитеља” и “ученика”, спремност да се “даје”, али и да се “прима”. Дијалог упућује на прожимање култура, на узајамно примање и давање – “дар и уздарје”, што је далеко виши ниво од пуке толеранције. Дакле, толеранција је предложак за дијалог – без подлоге коју она подастире, нема ни прожимања култура. Но, иако природни, дијалог није и обавезни наставак толеранције; могућа је толеранција без дијалога и без жеље да се други изнутра боље упозна. Тако ступамо на терен теоријских расправа о суштини мултикултурализма и интеркултурализма.
За читав текст, кликните овдје.
Views: 4