Седмог фебруара 1942. године се на подручју Бања Луке, у једном дану, догодио један од највећих злочина Другог свјетског рата. Учиниле су га усташе Независне Државе Хрватске. Клеро-усташки црквени и државни врх у Бања Луци, којег су чинили Виктор Гутић, фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић и још неколицина усташа, донио је одлуку да се масакр над Србима на подручју села Дракулић, Мотике и Шарговац обави „хладним оружјем“ (крамповима, будацима, лопатама, сјекирама).
Сматрали су да би употреба ватреног оружја узбунила становништво које би побјегло из својих кућа. Зато су села опкољавали, а затим су започели са масовним убијањем Срба. „ФраСотона“, „фра-Сотона Филиповић“, Мирослав Филиповић, фра-Томислав, како је себе звао и како су га други називали, је за себе говорио да воли да коље дјецу. Овај умоболник је спадао у групу најзлогласнијих хрватских усташких кољача који је међу првима започео са клањем Срба у околини Бања Луке. Најприје је заклао једно дијете, а затим и узвикнуо: „Ово је у име Бога. Покрштавам изроде. Усташе, слиједите мој пут. Све гријехе узимам на своју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха“. Тако су, „у име Бога“, усташе клале све одреда – мушкарце, жене, дјецу, старце, здраве и болесне.
За читав текст, кликните овдје.