U nedelju, 4. oktobra, Bosna i Hercegovina ponovo staje pred ogledalo. Građani će birati članove Predsedništva BiH, poslanike u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH, Narodnu skupštinu Republike Srpske, predsjednika i potpredsjednike Republike Srpske, Predstavnički dom Parlamenta Federacije BiH i skupštine deset kantona. Iza ovog suvoparnog nabrajanja institucija krije se nešto mnogo jednostavnije i mnogo važnije: četiri godine naših života.
Četiri godine odluka o platama i penzijama, o bolnicama i školama, o putevima, poslu, porezima, o tome da li će naša deca svoju budućnost tražiti ovdje ili negdje drugdje. O svemu tome odlučivaće ljudi koje izaberemo. Ili ljudi koje su izabrali drugi, jer mi nismo izašli. Kaže se da su izbori praznik demokratije. Ta rečenica je toliko puta ponovljena da je izgubila težinu, pa je vrijedi ponovo promisliti. Praznik nije običan dan. To je dan kada zajednica zastane, okupi se i potvrdi ono što joj je zajedničko. Na izborni dan svaki građanin, bez obzira na to da li je direktor ili radnik, profesor ili student, penzioner ili mladić koji glasa prvi put, ima tačno jedan glas. Ni više ni manje. Nema mnogo trenutaka u društvu u kojima smo zaista jednaki. Izborni dan je jedan od njih. Zato je on praznik: dan kada vlast, makar na nekoliko sati, ponovo pripada onima od kojih i potiče.
Za čitav tekst, kliknie ovdje.
